Jankina padina, mali klanac između sela Kremenice i Bele Palanke, nosi u sebi težinu istorije koju mnogi Srbi danas ne poznaju. Na ovom mestu, udaljenom svega nekoliko kilometara starim putem od Bele Palanke ka Pirotu, dogodio se 25. novembra 1915. godine jedan od najtragičnijih zločina nad srpskim pravoslavnim sveštenicima tokom Prvog svetskog rata. Bugarske okupacione vlasti su tog dana streljale 22 sveštenika i dva oficira iz niškog i pirotskog kraja, čija su tela potom polivena gasom i spaljena.
Ovaj događaj, poznat kao stradanje u Jankinoj padini 1915, predstavlja važan deo istorije Pirotskog kraja i šireg južnog dela Srbije, ali je decenijama bio potisnut u zaborav, kako zbog politike ćutanja o zločinima tokom i nakon Drugog svetskog rata, tako i zbog nastojanja da se ne kvare dobrosusedski odnosi sa Bugarskom. Tek 1995. godine je na ovom mestu podignuto spomen-obeležje, koje danas služi kao tihi svedok jednog od najmračnijih poglavlja srpske istorije.
Tabela sadržaja
Istorijski kontekst: Prvi svetski rat i bugarska okupacija juga Srbije
Ulazak Bugarske u rat i okupacija srpskih krajeva
Jesenji dani 1915. godine bili su sudbonosni za Kraljevinu Srbiju. Nakon što je uspešno odbila tri austrougarske ofanzive tokom 1914. godine – u Cerskoj, Drinskoj i Kolubarskoj bici – srpska vojska bila je iscrpljena i oslabljena. Oktobra 1915. godine Bugarska se pridružila Centralnim silama i 9. oktobra napala Srbiju sa istoka, dok su sa severa i zapada prodirali Nemci i Austrougari.
Srpska vojska se našla u kleštima trojne invazije. Suočena sa tehnički i numerički nadmoćnijim neprijateljem, bila je prinuđena na povlačenje preko Albanije ka Jadranskom moru – kroz ono što će ostati upamćeno kao „albanska golgota“. Bugarske snage su 23. oktobra 1915. ušle u Niš i brzo zauzele celokupan jugoistok Srbije, formirajući takozvanu Moravsku vojnoinspekcionu oblast koja je obuhvatala Vranjski, Niški, Pirotski, Ćuprijski, Zaječarski, Negotinski i Požarevački okrug.
Sistematski teror nad srpskim narodom
Za razliku od austrougarske okupacije drugih delova Srbije, bugarska vlast je nad jugoistočnim predelima sprovela brutalan program bugarizacije i denacionalizacije srpskog naroda. Istoričar Milovan Pisarri u svojoj knjizi „Na balkanskom frontu: Rat i zločini nad civilnim stanovništvom u Srbiji 1914-1918“ dokumentuje kako je jedan od prvih koraka bugarske okupacije bila likvidacija srpske inteligencije – sveštenika, učitelja, činovnika, oficira, trgovaca i uglednih domaćina.
Bugarska je ovaj deo Srbije smatrala svojom „zapadnom pokrajinom“ i želela je da „stavi tačku na postojanje Srba“. U okviru politike asimilacije, bugarskim kamenoresciima је naređivano da na srpskim krstovima i spomenicima umesto prezimena koja se završavaju na „-ić“ klešu prezimena koja se završavaju na „-ov“. U školama i crkvama uvedena je nastava i propovedanje na bugarskom jeziku. Srpskim sveštenicima bilo je zabranjeno da obavljaju bogosluženja, a oni koji su se tome suprotstavljali bili su izloženi hapšenjima, mučenjima i likvidacijama.
Događaj iz 1915. godine: Zločin u Jankinoj padini
Obmana i hapšenje sveštenika
Dana 7. novembra 1915. godine, bugarske okupacione vlasti u Nišu objavile su preko dobošara da se svi sveštenici, profesori, učitelji i činovnici jave komandantu najkasnije do 10. novembra, navodno radi dobijanja „otvorenih listova“ – legitimacija za slobodno kretanje. Ne sluteći opasnost, 22 sveštenika iz niškog i pirotskog kraja odazvalo se pozivu.
Umesto obećanih dokumenata, svi oni su bili uhapšeni i zatvoreni u niškoj tvrđavi. Kako svedoči preživeli sveštenik Milija Jončić iz Pirota, sveštenicima su bugarskih oficiri lažno uveravali da „idu u svoju bratsku zemlju, u kojoj će biti dragi gosti“. Nakon četiri dana provedenih u nečovečnim uslovima, bez hrane i vode, izloženi mučenju, grupa od 22 sveštenika i 2 oficira izdvojena je iz veće grupe od oko 400 zatvorenika.
Tragičan marš do Bele Palanke
Dana 11. novembra, u 9 sati pre podne, kolona od 24 zatočenika krenula je iz Niša prema Beloj Palanci. Prema svedočenju sveštenika Jončića:
„Kolona robova pođe iz grada Niškog put Beloj Palanci, gde stigosmo u 11 časova uvече pregladneli, premoreni i premrzli.“
Ostala grupa od nekoliko stotina vojnika i građana oterana je dalje u mrak prema Pirotu, po blatnjavom putu i kiši, ali su uspeli da pobegnu pre nego što su stigli na odredište.
U Beloj Palanci, 24 zatočenika smešteno je u kafanu ugostitelja Petra Stefanovića. Tamo ih je primio oficir Zarije Stojanov, koji im se „lukavo izvinjavaо“ što im nije mogao obezbediti bolje uslove, ali ih je uverio da će sutra u 8 sati ujutru nastaviti put ka Pirotu i Sofiji.
Noćna egzekucija
Tek što su zatvorenici zaspali na prljavom podu kafane, upali su naoružani vojnici i počeli ih buditi uz obrazloženje da moraju odmah krenuti na put kako bi ujutru u 6 sati stigli u Pirot na voz za Sofiju. Kada su zatočenici protestovali da su iscrpljeni i da im je potreban odmor, bugarski vojnici su odgovorili batinanjem kundacima po leđima.
Vreme je bilo strašno – hladna kiša mešana sa snegom udarala je izmučene ljude dok su, postrojeni u četiri reda, kretali kroz mračne ulice Bele Palanke. Jedan vojnik je svešteniku Janku Jankoviću, koji je pokušao da napuni flašu vodom iz reke, uzviknuo: „Šta će ti voda, sada ćemo stići, vrlo je blizu!“
Masakr kod Golemog kamena
Kada je kolona stigla do sela Kremenice, svega 2 kilometra od Bele Palanke, zatočenici su zamolili da se odmore. Nakon kratkog predaha, naređeno im je da skrenu desno sa glavnog puta „jer je tamo kraći put za Pirot“. Pop Luka Marjanović je u tom trenutku rekao proročke reči: „Da, da, ovo je najkraći put za onaj svet.“
Povorka je upućena preko jedne njive prema klisuri poznatoj kao Jankina padina. Na tom mestu, iza Golemog kamena, bugarski vojnici su se u tren oka postrojili pozadi sveštenika i oficira i počeli da pucaju u leđa. Kako svedoči Milija Jončić:
„Nastade jaukanje i samrtni krici nesretnika. Ја počeh bežati uz brdo, a sa strane od mene videh i jednog oficira, a odmah ispred mene sveštenika Tihomira Popovića i Jovana Z. Popovića.“
Jončić je uspeo da se sakrije iza jednog žbuna i ostao je tamo do zore. Oko 6 sati ujutru video je kako bugarski vojnici donose kante sa gasom, polivaju tela ubijenih sveštenika i pale ih. Smrad spaljenih tela osećao se narednih dana širom Jankine padine, a psi su razvlačili kosti pokojnika po okolini.
Preživeli svedoci
Od 24 zatočenika, samo su trojica uspela da pobegnu i prežive egzekuciju:
- Sveštenik Milija Jončić iz Pirota
- Sveštenik Tihomir Popović
- Oficir Jovan Z. Popović
Milija Jončić je, pošto se sva tragedija završila i vojnici su se vratili, skinuo svešteničku mantiju i gotovo go se provukao do najbliže kuće. Tamo se predstavio kao opančar, zamolio domaćina da mu da staro odelo i nožem odsekao bradu. Potom se vratio u Pirot gde se sve do 28. juna 1917. godine krio ispod patosa u skrivnici koju je sa ženom preko noći iskopao. Bugarske vlasti su ga danonоćno tražile kako ne bi posle rata svedočio o zločinu.
Aleksa Jovanović, pop Džanga
Aleksa Jovanović, poznat kao pop Džanga, bio je paroh pirotski, rodom iz sela Slavinja, gde je rođen 1835. godine. Svešteničku službu započeo je na Kamičkoj parohiji u okolini Pirota. Nakon završetka Srpsko-bugarskog rata 1885. godine, dospeo je u nemilost vlasti jer je tokom ratnog perioda na bogosluženjima pominjao bugarskog kralja i sofijskog mitropolita. Zbog toga je osuđen na kaznu od tri godine zatvora.
Amnestiran je odlukom kralja Aleksandra Obrenovića 19. aprila 1899. godine, nakon čega ga je niški episkop Jeronim postavio za paroha u selu Kostur. Godine 1904. dobio je službu pri Pazarskoj crkvi u Pirotu, gde je kasnije postao i starešina hrama. Dve godine kasnije, 1906. godine, podigao je zvonik pri toj crkvi.
Pop Džanga bio je i svedok značajnih događaja iz kulturne istorije Pirota. Tako je 12. oktobra 1895. godine u Sabornoj crkvi u Pirotu, današnjoj Tijabarskoj crkvi, obavio venčanje Natalije Raketić i Radoja Domanovića, poznatog srpskog književnika, satiričara i društveno-političkog mislioca, koji je u to vreme radio kao profesor srpskog jezika u Pirotskoj gimnaziji.
Tokom bugarske okupacije 1915. godine, Aleksa Jovanović je uhapšen i zajedno sa grupom srpskih pravoslavnih sveštenika sproveden iz Niša u pravcu Bele Palanke. Zbog poodmaklih godina i iscrpljenosti, nije bio u stanju da nastavi put prema Jankinoj Padini. Bugarski vojnici su ga zbog toga zlostavljali, a 12. novembra 1915. godine odvezli su ga rabadžijskim kolima ispod sela Kremenica, gde je i ubijen. Njegovo telo je potom bačeno u reku Nišavu, koja ga je izbacila nizvodno, kod Bele Palanke. Porodica je kasnije uspela da ga sahrani na starom pirotskom groblju.
Sličan zločin u Jelašnici
Svega sedam dana nakon masakra u Jankinoj padini, dogodio se sličan zločin u selu Jelašnici kod Niške Banje. Tamo je strelјаno i ubijeno 12 sveštenika, četiri oficira i jedan učitelj. Ovaj zločin potvrđuje da je likvidacija srpske inteligencije bio sistematski plаn bugarskih okupatora.
Kosti ubijenih u Jankinoj padini i Jelašnici prenete su u septembru 1921. godine u Sabornu crkvu u Nišu i sahranjene u zajedničku grobnicu, gde počivaju kao sveštenomučenici koji su život dali za veru i otadžbinu.
Jankina padina danas: Spomen-obeležje i značaj kulture sećanja
Decenijske ćutanje i zaborav
Nakon Prvog svetskog rata, o zločinima koje su bugarske okupacione vlasti počinile nad srpskim civilima gotovo da se nije govorilo. Diplomatska nastojanja da se održe dobrosusedski odnosi sa Bugarskom dovela su do politike ćutanja. Kako navodi Dušan Ž. Jovanović, palanački hroničar i autor knjige posvećene stradalom sveštenstvu:
„O ovom događaju kakav se ne pamti u istoriji ratovanja, ćutalo se svih potonjih godina, kako se ne bi kvarili odnosi sa susedom državom.“
Posle Drugog svetskog rata, ova tema je bila gotovo zabranjena jer su Srbija i Bugarska bile deo istоčnog bloka socijalističkih država. Rezultat je bio da su mlađe generacije potpuno izgubile znanje o ovom zločinu, a mesto stradanja palo je u zaborav.
Podizanje spomenika 1995. godine
Tek 1995. godine, 80 godina nakon tragedije, mеštani sela Kremenice, crkvena opština i potomci stradalih podigli su spomen-obeležje na Jankinoj padini. Spomenik se nalazi na mestu gde su sveštenici streljani, kod Golemog kamena, i služi kao jedini materijalni svedok ovog zločina.
Da nije bilo podizanja spomenika, kako kaže Dušan Ž. Jovanović, ni mesto ne bi bilo obeleženо, а priča о stradanju 20 sveštenika bi verovatno zauvek pala u zaborav.
Zašto je važno da se o ovome piše
Lokalni identitet i istorijska istina
Priča o Jankinoj padini nije samo priča o jednom zločinu – to je priča o borbi za očuvanje nacionalnog i kulturnog identiteta u najsurovijim uslovima. Srpski pravoslavni sveštenici u niškom i pirotskom kraju nisu bili samo duhovnici; oni su bili čuvari srpske kulture, jezika, tradicije i nacionalne svesti. Bugarske okupacione vlasti su to dobro znale, pa su ih sistematski eliminirale.
Istoričar Milovan Pisarri navodi da je srpska delegacija nakon rata na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. godine podnela spisak od najmanje 500 bugarskih zločinaca poznatih imenom i prezimenom koji su počinili zločine nad Srbima tokom 1915-1918. Međutim, velike sile nisu obavezale Bugarsku da ih isporuči Srbiji, već samo da ih procesuira pred sopstvenim sudovima. Rezultat: samo su tri zlikovca izvedena pred bugarski sud, а samo jedan je osuđen. Većina ratnih zločinaca nikada nije odgovarala za svoja dela.
Opomеna za budućnost
Zločin u Jankinoj padini je opomena da ćutanje o istorijskim zločinima ne doprinosi pomirenju, već samo stvara mogućnost za ponavljanje tragedija. Kako kaže istoričarka Marija Vukićević:
„Ono što povezuje ova dva naroda, srpski i bugarski, jeste kultura zaborava: Bugari čine sve da se zaborave zločini koje su vršili nad Srbima, a Srbi čine sve da se zaborave srpske žrtve koje su mučki pobili Bugari.“
Umesto kulture zaborava, potrebno je gajiti kulturu sećanja – sećanja koje ne neguje mržnju, već čuva istorijsku istinu i poštovanje prema žrtvama. Samo tako možemo obezbediti da se takvi zločini nikada ne ponove.
Zahvaljujući svedočenjima preživelih, poput sveštenika Milije Jončića, današnje generacije mogu saznati šta se zaista dogodilo na Jankinoj padini. Delo Dragiše G. Zdravkovića „Besmrtnici okruga Pirotskog 1912-1920“, objavljeno 1924. godine u Nišu, sadrži detalјno svedočenje sveštenika Jončića koje je od neprocenjive vrednosti za razumevanje ovog događaja.
Istraživački rad istoričara poput Milovana Pisarija, Dušana Ž. Jovanovića, Predraga M. Vidanovića (direktora Istorijskog arhiva u Pirotu), kao i dokumenta sačuvana u Arhivu Srbije, Arhivu Jugoslavije i Vojno-istorijskom arhivu, omogućavaju da se ova istorija očuva i prenese budućim generacijama.
